NIK­ŠIĆ – Ju­bi­lar­no, de­se­to po re­du, izdanje pri­vred­no-tu­ri­stič­ke ma­ni­fe­sta­ci­je „Da­ni dre­nji­na“, ko­ju u Nik­ši­ću or­ga­ni­zu­je isto­i­me­na ne­vla­di­na or­ga­ni­za­ci­ja, ove go­di­ne je oku­pi­lo vi­še od tri­de­set iz­la­ga­ča. Pro­iz­vo­đa­či su se po­tru­di­li da po­nu­de što vi­še pro­iz­vo­da od dre­nji­ne, ali i da uljep­ša­ju svo­je štan­do­ve, a po ocje­ni ži­ri­ja naj­ljep­ši je bio štand Nik­ši­ćan­ke Dra­gi­ce Mir­ja­čić. Dru­go mje­sto za­u­zeo je Ko­la­ši­nac Ra­do­je Bu­ki­lić, dok je tre­će mje­sto pri­pa­lo ta­ko­đe da­mi iz Nik­ši­ća Oli­ve­ri Drag­nić. Bo­gat­stvo pro­iz­vo­da od voć­ke zdra­vlja, sna­ge i lje­po­te, re­kao je otva­ra­ju­ći ma­ni­fe­sta­ci­ju Vu­ko­ta Sta­ni­šić, ru­ko­vo­di­lac Slu­žbe za bilj­nu pro­iz­vod­nju, sva­ke go­di­ne je ve­će, a grad pod Tre­bje­som po­stao je pre­po­znat­njiv po dri­je­nu.
– Dri­jen je bilj­ka sa­mo­ni­kla i autoh­to­na na ovim pro­sto­ri­ma. Bilj­ka ko­ja pr­va cvje­ta po­čet­kom pro­lje­ća, a ko­ja nam zad­nja da­je bo­gat­stvo li­je­pih i zdra­vih plo­do­va. To je bilj­ka ko­ja od čo­vje­ka vr­lo ma­lo tra­ži, a za­uz­vrat da­je mno­go što su po­ka­za­li i iz­la­ga­či. Mi­ni­star­stvo po­ljo­pri­vre­de pre­po­zna­je zna­čaj ova­kvih ma­ni­fe­sta­ci­ja, po­dr­ža­va­mo po­di­za­nje no­vih za­sa­da, nje­go­va­nje sta­rih, a po­seb­no pre­ra­du. Ono na če­mu u bu­duć­no­sti za­jed­nič­ki mo­ra­mo ra­di­ti je­ste iz­grad­nja svo­je­vr­snog bren­da, ka­ko bi­smo va­lo­ri­zo­va­li cje­lo­ku­pan po­ten­ci­jal ko­ji Nik­šić ima, po­seb­no za­hva­lju­ju­ći ovoj bilj­ci – na­gla­sio je Sta­ni­šić.
Pred­sjed­nik NVO „Da­ni dre­nji­na“ Slo­bo­dan Mir­ja­čić re­kao je da se uz­go­jem i pre­ra­dom dre­nji­na ba­vi sve vi­še lju­di, ne sa­mo u Nik­ši­ću već i osta­lim op­šti­na­ma Cr­ne Go­re. Da je to ta­ko, ka­zao je on, po­ka­zu­je sve ve­ći broj iz­la­ga­ča na ma­ni­fe­sta­ci­ji.
– Pr­vu ma­ni­fe­sta­ci­ju smo or­ga­ni­zo­va­li sa pet iz­la­ga­ča, da­nas ih ima­mo vi­še od tri­de­set. U pro­te­klih de­set go­di­na u Cr­noj Go­ri za­sa­đe­no je no­vih i oči­šće­no i ras­kr­če­no sta­rih oko 20 hi­lja­da za­sa­da dre­nji­ne, što go­vo­ri da se ta ču­do­tvor­na voć­ka sve vi­še ko­ri­sti – re­kao je Mir­ja­čić.
U Dr­va­ru, u Kra­ji­ni, ma­ni­fe­sta­ci­ja u čast dre­nji­na or­ga­ni­zu­je se već se­da­ma­nest go­di­na za­re­dom. Pred­stav­nik or­ga­ni­za­to­ra ta­mo­šnje ma­ni­fe­sta­ci­je Ste­van Lu­kač ka­že da je po­pu­la­nost dre­na sve ve­ća i u dru­gim biv­ših re­pu­bli­ka­ma ne­ka­da­šnje za­jed­nič­ke dr­ža­ve.
– Ovo je je­dan ogro­man ko­rak ka pu­pu­la­ri­za­ci­ji pro­iz­vod­nje i po­ljo­pri­vre­de uop­šte, ali i za sti­ca­nje na­vi­ka da se od sop­stve­nog ima­nja mo­že pri­stoj­no ži­vje­ti i od nje­ga pre­hra­nji­va­ti po­ro­di­ca – na­gla­sio je Lu­kač.
Od dre­nji­ne mo­že da se ži­vi – sma­tra Ko­la­ši­nac Ra­do­je Bu­ki­lić, ali za­ra­da za­vi­si od pri­no­sa i tru­da. Upor­nim ra­dom on i su­pru­ga pre­ra­đu­ju­ći dre­nji­ne do­pu­nja­va­ju kuć­ni bu­džet.
– Oko bilj­ke ne tre­ba mno­go ra­da, ali je za njen rod ključ­na go­di­na, od­no­sno vre­men­ske pri­li­ke. Ove go­di­ne joj ni­je­su bi­le na­klo­nje­ne, ali smo ipak uspje­li po­ne­što da pro­iz­ve­de­mo. Kod nas ni­je ni pla­te­žna moć gra­đa­na za­do­vo­lja­va­ju­ća, a sve što se da­nas pro­iz­vo­di po tra­di­ci­o­nal­noj re­cep­tu­ri i eko­lo­ški ima ve­ću ci­je­nu. Te­ško ga je pro­da­ti, ali se trud i upor­nost ka­ko-ta­ko is­pla­te – ka­že Bu­ki­lić.
U okvi­ru ma­ni­fe­sta­ci­je pri­re­đen je i pri­go­dan kul­tur­no-za­bav­ni pro­gram u ko­jem su, iz­me­đu osta­lih, uče­stvo­va­li, ma­li­ša­ni iz nik­šić­ke Jav­ne pred­škol­ske usta­no­ve „Dra­gan Ko­va­če­vić“ te i pje­sni­ki­nja Gor­da­na Sa­rić. Ma­ni­fe­sta­ci­ja će bi­ti na­sta­vlje­na da­nas u Gra­ho­vu gdje će u Osnov­noj ško­li „Pa­vle Ko­va­če­vić“ na­stav­ni­ci, uče­ni­ci i nji­ho­vi ro­di­te­lji iz­lo­ži­ti svo­je pro­iz­vo­de od dre­nji­na i pri­re­di­ti kul­tur­no-umjet­nič­ki pro­gram. B.B.


Rod uma­njen, ali asor­ti­man po­ve­ćan

Ki­lo­gram si­ro­vih dre­nji­na ju­če se u Nik­ši­ću mo­gao ku­pi­ti za je­dan euro, sok od te voć­ke ko­štao je če­ti­ri do pet eura, te­gla dže­ma pet, li­ker se­dam do osam eura, a li­tar ra­ki­je čak se­dam­na­est eura. Iako su se go­to­vo svi iz­la­ga­či ža­li­li na slab pri­nos dri­je­na, go­to­vo svi štan­do­vi su obi­lo­va­li pro­iz­vo­di­ma od te voć­ke. Do­ma­ći­ce, po­put Bi­lja­ne Pe­ko­vić iz Žu­pe, sna­la­ze se ka­ko bi za­ra­di­le, pa od do­stup­nih plo­do­va pro­ši­ru­ju svoj asor­ti­man.
– Ovo­go­di­šnji rod dre­nji­ne ni­je ni dva­de­set od­sto od pro­šle go­di­ne, ali sva­ka do­ma­ći­ca zna na­čin ka­ko da ne­što i od to­ga na­pra­vi i po­nu­di po­tro­ša­či­ma. Ove go­di­ne sam dre­nji­ne mi­je­ša­la sa dru­gim vi­o­ćem, po­put re­ci­mo ku­pi­na, pa sam pra­vi­la mi­je­ša­ne so­ko­ve, dže­mo­ve, li­ke­re ko­ji su iz­van­red­ni. Ni­ka­da ni­je­sam bi­la za­po­sle­na, a ka­ko sam stal­no u do­ma­ćin­stvu po­sled­njih če­ti­ri-pet go­di­na sa ovim po­pu­nja­vam kuć­ni bu­džet i ne ža­lim se – ka­že Pe­ko­vi­će­va.
Pro­iz­vo­đa­či­ma je, ipak, je­dan od ve­ćih pro­ble­ma pla­sman pa se za sa­da uglav­nom osla­nja­ju na saj­mo­ve zdra­ve hra­ne.


Za se­o­ske po­slo­ve fa­li rad­ne sna­ge

Po­sje­ti­o­ci su mo­gli pro­ba­ti i ku­pi­ti i pro­iz­vo­de od smo­ka­va, bi­je­log mr­sa, po­nu­đe­ni su im i lje­ko­vi­to bi­lje, pro­iz­vo­di od me­da, kao i ra­zni ko­zme­tič­ki i lje­ko­vi­ti pre­pa­ra­ti, ruč­no ra­đen na­kit i odjev­ni pred­me­ti, su­ve­ni­ri... Za sva­ki od tih po­slo­va neo­p­hod­no je mno­go ra­da, a po­je­di­ni, po­put Mi­le­te Da­če­vi­ća ko­ji u žup­skom se­lu Oblat­no ima far­mu kra­va i si­ra­ru, ne mo­gu rad­nu sna­gu pro­na­ći ni pre­ko ogla­sa jer „mla­di baš i ni­je­su za­in­te­re­so­va­ni za se­o­ske po­slo­ve”.
– S ob­zi­rom na to da nam po­sao do­bro ide ja i su­pru­ga ne mo­že­mo sve da stig­ne­mo sa­mi, i uko­li­ko i jed­no od nas po­su­sta­ne far­mu mo­že­mo ras­pro­da­ti. Ogla­som već sko­ro dva mje­se­ca tra­žim rad­ni­ke, nu­dim smje­štaj i hra­nu i pla­tu u skla­du sa do­go­vo­rom i obi­mom po­sla, ali se ja­vlja­ju sa­mo neo­zbilj­ni – po­ža­lio se Da­če­vić.
Na nji­ho­voj far­mi je de­vet­na­est kra­va, ali tre­nut­no ni­je sva­ka za mu­žu, pa im, ka­ko je re­kao, fa­li si­ro­vi­ne, a po­tra­žnja je ve­li­ka. Su­pru­žni­ci Da­če­vić tre­nut­no pro­iz­vo­de osam­na­est vr­sta si­re­va, sa pri­mje­som ra­znih bi­lja­ka i po­vr­ća, što ih či­ni je­din­stve­nim na cr­no­gor­skom tr­ži­štu. Pla­ni­ra­ju po­ve­ća­nje gr­la i pro­ši­re­nje pro­iz­vod­nje i vr­sta si­re­va, ko­ji se tre­nut­no mo­gu na­ći u broj­nim eks­klu­ziv­nim re­sto­ra­ni­ma na Cr­no­gor­skom pri­mor­ju.